Tajna policija Kneževine Srbije (političko nasilje i upravljačke strategije u Srbiji 19. veka)

Jovanović, Vladimir (2012) Tajna policija Kneževine Srbije (političko nasilje i upravljačke strategije u Srbiji 19. veka). Istorijski institut, Beograd. ISBN 978-86-7743-101-3

Text 03VJovanovic, Tajna policija Knezevine Srbije.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (5MB)

Abstract

Nasilje u svojim različitim oblicima obeležje je srpske političke kulture tokom čitavog 19. veka. Ubistvo u ime poretka, koje je već Karađorđe koristio u vanrednim prilikama, postalo je s vremenom osnovno sredstvo kojim je knez Miloš krčio put ka apsolutnoj moći. Ukoliko tajna policija nikada nije formalno uzdignuta na nivo zvanične institucije u Kneževini Srbiji, njeno postojanje ipak je sasvim nesumnjivo. Raznovrsni oblici pritisaka na protivnike režima, nerazjašnjena politička ubistva, kao i česte smene u vrhu vlasti, svrgavanja jednih i uzdizanja drugih vladara u Srbiji, blisko su vezani za delovanje tajne policije. Nasilje nad protivnikom već na samom početku 19. veka postaje legitimno sredstvo odbrane. Stranci, skitnice i stanovnici velikih varoši, poput Beograda, postaju prvi sumnjivci u državama kojima upravljaju Karađorđe i knez Miloš. Njihovi policijski organi u urbanim sredinama predstavljaju preteču kasnije političke policije. Nastanak bezbednosnih struktura koje su pratile samu prirodu političke vlasti i prilagođavale se novim oblicima opasnosti, svedoči o vitalnosti i brutalnosti čitavog državnog mehanizma. Kaleidoskop upravljačkih strategija u Srbiji 19. veka pokazuje vrlo dinamičan razvoj. Od autohtonih oblika samodržavlja vožda Karađorđa, preko razvijene autokratije Miloša Obrenovića, sve do policijske države ustavobranitelja, zasnovane na stabilnim birokratskim osnovama. Uprkos nesumnjivih dostignuća, samodržavni koncept u Srbiji imao je značajnih ograničenja i slabosti. Samodržavlje, kao večiti i nedostižni ideal svih monarha iz dinastije Obrenovića, bilo je potpuno neodrživo. Već je sudbina kneza Miloša, prvog i najvećeg u nizu vladara iz vladarske kuće Obrenovića, najavila ishod sličnih pokušaja. Maksimalnih zahteva u odnosu na pojedinca, sama vlast bila je iznutra podrivena potajnim ratom između ključnih figura svakog poretka. Polje unutrašnjeg sukoba koje je slabilo samu monarhijsku vlast ostavljeno je otvoreno usled nemogućnosti postizanja skladnog odnosa između vladara i njegovih zvaničnika. Nemilostiv i nepažljiv prema ljudima iz vrha vlasti, knez Miloš je izgubio naklonost, a zatim i autoritet kod potčinjenih. Zato je tokom poslednjih godina svoje uprave bio ograničen u vlasti, zatim svrgnut i prognan iz zemlje. Njegova sudbina pokazala je da međusobno uvažavanje između monarha i visokih tehnikrata mora postojati, jer od njega zavisi sigurnost poretka. Međutim, uvreženo mišljenje da se politička vlast u Srbiji konzumira bez ostatka ili se gubi, vodila je radikalizaciji sukoba. Kneževo posezanje za krajnjim sredstvima i zloupotreba instrumenta rane bezbednosne politike, izaziva skriveno gnušanje i kompromituje samu vlast. Osim kneza Miloša, čija je despotska vlast upravo uspešno slamala otpor, svaki od tri potonja naslednika prestola iz redova Obrenovića bio je izložen gnevu običnog građanina. Karakteristično je da je mržnja pojedinaca od 1868. godine bivala češće usmerena ka vladaru nego prema politički odgovornim ministrima. Poraz apsolutizma i uvođenje populističkih metoda uprave, tokom godina namesničkog režima, označili su početak jednog novog doba u političkoj istoriji Srbije. Preotimajući popularnost monarsima, demagozi unutar političke elite nudili su za nijansu slobodnije i pravičnije društvo, kao moćan pokretač masa. ... Sistem državne bezbednosti, sadržan u tajnoj policiji Kneževine Srbije, predstavljao je zapravo moćno oružje kojim su vešto rukovali samo odlučni. Poput oštre dvogube sekire, tajna policija u rukama jakog monarha predstavljala je temelj autoriteta lične vlasti. Međutim, u rukama neumešnih vladara, tajna policija predstavljala je pretnju po sam poredak, stvarajući samo lažan osećaj sigurnosti. Tragična sudbina Mihaila Obrenovića 1868. godine možda na najbolji način ilustruje taj paradoks. Jednom stavljena u pogon, državna mašina kojom više ne upravlja sam monarh neposredno, već političke figure u pozadini režima, označiće novu epohu u istoriji tajne policije u Srbiji. ... Kao i kod drugih evropskih država s bogatom tradicijom političkog nasilja, nestabilnost poretka i stalno gloženje u vrhu vlasti predstavljali su sasvim očekivane posledice. Uprkos značajnom neslaganju u samom konceptu uprave, tajna policija namesničkog režima predstavljala je poslednju reč bezbednosnog sistema u Kneževini Srbiji. Sačinjena od političkih sledbenika Jovana Ristića u državnoj birokratiji, dinastičko-politička policija bila je potrebna dinastiji. U monarhiji pogođenoj aktom vrhunskog političkog nasilja, 1868. godine nadzor agenata političke policije postaje poželjan i sveprisutan. Temeljit obračun sa prvim vesnicima radikalnih društvenih učenja sa otvorenim protivnicima monarhije i policijske države važna je odlika političkih prilika u Kneževini Srbiji. Tim pristupom tajna policija štitila je ne samo dinastički poredak već i ukupan program vladajuće varoške elite. Odbrana građanskog kapitala od levokrilnih pokreta ostaje zato važno obeležje političke scene u Srbiji tokom poznog 19. veka. Rat protiv klasnog neprijatelja ideološki je zbližavao srpsku tajnu policiju i slične reakcionarne ustanove drugih evropskih monarhija, zadojenih mržnjom prema političkom prevratniku. Iz takve tajne policije Kneževine Srbije nastala je tehnički usavršena politička policija Kraljevine Srbije. Ona je, opet, bila preteča kasnije Službe državne bezbednosti Kraljevine Srbije, osnovane tek 1916. godine u izgnanstvu

Actions (login required)

View Item